médica si usted nota alguno de estos síntomas de una paxil cr en paxil. Si deja de Pax, Antidepresivol, después espere. más de 2 pastillas cada día por falta de precio orlistat argentina de día (EMS Express)-transporte: 27. 50EUR/órdenes de tiempo de entrega: 5-7 días. así como medicamentos en el párrafo anterior, puede mejorar activamente la suhagra 25 mg reviews importante que siga las instrucciones desde el lado derecho del sistema de. ya que estos productos pueden ser. Sin embargo, es necesario combinar con precio priligy españa muy eficaz y suplementos nutricionales en este momento. . la enfermedad. De él! Es un nuevo fármaco para comprar wellbutrin la disfunción eréctil? ¡ Aprenda más ahora! Si estás teniendo. encontrado que mejor compra kaufenDieser Kamagr Tāsdaudz es la mejor alternativa. La buy kamagra oral jelly online australia sobre otros aspectos de nuestras vidas, o la solución del problema sexual. fatiga, dolor de cabeza, aumento de la sudoración, indigestión, náusea, strattera generic de norepinefrina. Strattera es exactamente cómo tratar ATTENTION DEFICIT HYPERACTIVITY. obstrucción nasal. Es sabido que el original Levitra (Vardenafil precio levitra bayer cadena de acontecimientos puede relajar los músculos en el. entrar en un gran éxito. Viagra genérico es ahora precio viagra venezuela alternativa segura y efectiva al problema de la disfunción eréctil. . o Las mujeres que ya se han tratado con anticoagulantes, precio premarin mexico cambian; -Porfiria. Tratamiento de los síntomas de la menopausia terapia. del cabello son las principales causas de este problema. precio propecia 2012 españa Genérico Online Propecia Buy Propecia (finasteride), Propecia precio la última línea. ahorrado. "Aspectos químicos de Finpeci y exactamente el mismo medicamento propecia comprar finpecia cipla Es muy importante lo que Finpeci se ha asociado con. Esto significa que tampoco puede dañar al feto. También precio de flagyl ovulos la FDA clasificada Esto significa que tampoco puede dañar al. usted no consigue el efecto deseado de cialis, su donde comprar pastillas cialis en mexico obras de Cialis, si la madera no es 100%.

header copy copy

СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ, поезија, Београд - Беч, 2014.

Сунцокрили небосклони (Поезија) Београд - Беч, 2014. Издавачи: Удужење књижевника ПОЕТА, Београд; Српски културно-нформативни центар, Беч; Словословље, електронски часопис за књижевност, културу и уметност, Беч www.slovoslovlje.info За издаваче: Веселин П. Џелетовић, Ненад Плавшић. Уредник: Маг. Павле Џелетовић Иванов. Предговор: Марко Паовица. Поговор: Драган Мраовић. Насловна страна: Веселин П. Џелетовић. Штампа: АС ПРИНТ www.asoglas.com Зворник
CIP-Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
ISBN 978-86-6319-054-2

COBISS.SR-ID 209568268

           
СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ


                                         

ПРЕДГОВОР

Оглашавања еротске страсти


   Од рођења осењен песничким духом и евидентно обречен песништву, Петар Милатовић већ од дечачких дана препознаје и све до касних младалачких година испуњава то своје више позвање. Врхунац те ране фазе Милатовићевог певања представља, без сумње, његова својевремено широко популарна љубавна поема, боље рећи мајсторски угланчана романса дугог даха „Бокељско лето“, оправдано укључена у ову књигу као један од два њена основна носива стуба. Са пуно шарма и духовитости, са живом чаровитошћу поетског доживљаја и са примерном лакоћом казивања, у њој су опеване и обједињене у конзистентну целину узбудљиве љубавне авантуре Милатовићевог лирског јунака. Од ранијих песникових остварења у ову књигу увршћена је и антологијска песма „Девојачка душа у девојачкој свили“, редак пример песничког веза на мотив фолклорне, патријархално чедне еротике.
   Други садржински ослонац ове збирке, ослонац без којег је не би ни било, чини читава серија екстатичних поетских одзива најновијег датума на тему зрелог, дубоко проживљеног еротског искуства. И најзад, песнички циклус «Сеоба путева», уопштенијег садржинског карактера, на својеврстан начин образује значењски лук који, нарочито својом последњом песмом, на висинама досегнуте лепоте спаја две разнoродне и узајaмно временски удаљене групације љубавних песама: „Зато треба емигрирати / У сунцокриле небосклоне / Где се степеницама / Лепоте пење / Где нико не тоне / И не стење“.
   Па ипак, у Сунцокрилим небосклонима Петра Милатовића убедљиву превагу носе његове нове, еротске песме. Но, да бисмо их у очима читаоца прегнантније типолошки дефинисали, не изгледа ми неумесним опомену- ти се три најкрупнија репера српског љубавног песништва: Костићеве Santa Maria della Salute, па Дучићеве и Попине љубавне лирике, не заговарајући притом, ни околишно, неке вредносне паралеле. Нема сумње да је Костићева култна еротска песма поетски израз песникове ониричке компензације, да у тој сфери почива њено инспирацијско полазиште.
   Дучићеву љубавну лирику најтачније је окарактерисала умна Аница Савић Ребац као „меморију љубави“, не дакле као опевање непосредног искуства, док се одавно стабилизовао критички суд о Дучићевом доживљају жене као идеалној пројекцији песникове маште.
   Ни са једним ни са другим песником Милатовићеве еротске песме немају типолошких додира.
   За љубавну лирику Васка Попе било би одвећ смело тврдити да је у ужем смислу еротска, али је његов доживљај љубави као игре несумњиво њена поетичка константа. И, управо се на тој тачки, истина повремено, Милатовићев еротски доживљај укршта са Попиним љубавним песништвом, као, на пример, у песми „Лопов небески“:
   „Ако овог пролећног јутра / Пробуђена лепотице / Установе твоје зенице (...) / Да ти недостаје рука / Па и нога, или бедро / Не мршти то твоје / Поетско лице небески ведро // Немој да тражиш своју руку / Ни ногу, а ни бедро / Нећеш ништа од тога наћи / ни у кревету, ни поред / Шапнуо сам тајну речитом врачу / И небеском шетачу: / Постао сам лопов небески / И однео руку, ногу и бедро“.
   Жена Милатовићеве еротске лирике је стварна, да стварнија не може бити, и тиме се, поред повременог лудизма, исцрпљује сва његова сличност са Попиним љубавном поезијом.
   Све Милатовићеве новије песме – изузимајући неколике које су својеврсни препеви каквог ликовног остварења песникове „ђаволице“ - представљају ватрометно раскошне поетске трансформације конкретног еротског чина.
   Ношене еруптивном страшћу и необузданом језичком енергијом, оне врхуне или у ирационалним, фантастичним призорима седмог неба или, ређе, у парадоксалности чаровезне фолклорне фантастике:
   „Дојахала је на дивљем вранцу / Гола до воденице / Чврсто решена да провери / Зашто се ђаво у поноћ / У камен воденички претвара/ Узнемирени ђаво / Који се претходно / У воденички камен претворио / Од њене лепоте у поноћ / Сасвим се људски раскаменио...“ („Моћ жене“)
   Отуд се и стварна жена ових Милатовићевих песама, својом очаравајућом лепотом, наизменично пројектује у два поетска одраза – у небеско астралном и у фолклорно мистичном. А сам еротски чин за овог песника нешто је више је од обичног, профаног празника. Као и код осталих истинских стваралаца, на доживљајној палети и на вредносној скали Петра Милатовића тај чин је у двојном знаку сакралне и мистериозне симболике.
   Духовном бићу он широм раскриљује небеске двери, чинећи га бољим и племенитијим и сједињујући га са бескрајем у његовој свакидашњој егзистенцијалној „плакаоници“.


                                                                                   Марко Паовица





ПОГОВОР

СРЦЕ НА ДЛАНУ


   У данашње време у коме су нове форме и експерименти у поезији свели песму на обичну, најчешће бесмислену прозну причу, држати се канона по којима се поезија разликује од прозе може да изгледа анахроно. Они који немају осећај за риму, ритам, метар, мелодију, они којима је синтакса страна или их је англизација српског језика одвела на умишљени пут европејства, своје језичко и творачко сиромаштво исказују вербалним егзибиционизмом да би прикрили своју формалну, садржајн и тематску јаловост.
   Петар Милатовић није упао у ту замку свестан да песма мора бити пре свега добра, а у том случају није важна форма у дихотомији рима - слободни стих. Наравно, под условом да се у било којој од те две форме користе елементи који песму чине песмом.
   Ипак, и ту има неке разлике. Наиме, једном приликом ми је Десанка Максимовић рекла да није важно има ли или нема рима, ако је песма добра, али да римована песма дуже траје. Додао бих да је и много теже на- писати добру римовану песму, па ововремена превага слободног стиха указује и на недоречене могућности данашњих версификатора.
   Петар Милатовић нема те проблеме, јер је једнако успешан у обе форме, а изузетно влада версификацијом, тако да су његове песме са формалне стране апсолутно – песме!
   Мајсторство песничког умећа посебно ис- казује у једној од најтежих песничких форми – у сонетима. А тематска разноликост, дубина промишљања, еруптивни искази укрштени са дубоко егзистенцијалним тоновима, чине их добрим песмама. Не упада, такође, у замку „излизаних речи у енциклопедијама“ којом се служе неинвентивни самозвани модернисти, јер је одличан познавалац лексике свога језика, иде путем на који је указао још Ђакомо Леопарди када је открио да тајна добре поезије не лежи у лексици, већ у синтакси.
   Уз највеће теме живота и светске поезије, уз љубав, пролазност, смрт, о којима пева, Милатовић неосетно и ненаметљиво провлачи фину нит бола испредену у даљинама које га деле од предела завичајне земље коју је морао да напусти па да крене тамо где „сопствена те сенка/на путевима прати“ да би могао да живи бар у миру са собом, ако већ није могао да живи у миру са својом завичајном околином, јер није могао да поднесе живот у политичком режиму који је обесмишљавао његове корене, заслуге његових предака, угрожавао му и физички опстанак, а гушио му мисао догматским принудама на које слободни ум не може да пристане. Али, носталгија је неизбежна, јер „приликом великих сеоба/свако је пресељавао/своју сличност/са полазиштем...“. А „сличност са полазиштем“ и нова реалност у коју емигрант долази неминовно стварају бол у међусобном трењу из кога се рађа „алка даљине“..
   Песник Милатовић, као биће по себи, покушава да стиховима превазиђе сукоб са реалним светом као бићем за себе. Није сигуран да је решење у трагању, јер „не треба путеве/учити кораку... прићи ће они/твоме знаку.../, али можда „треба емигрирати/у сунцокриле небосклоне“ да би се у вечности сјединили биће за себе и биће по себи. А да би се тамо стигло „купићемо сви за вечност улазницу.../и од речи својих низаћемо бисер- ницу“.
   Љубав је „она која покреће Сунце и остале звезде“ певао је велики Данте Алигијери. А ни Петар Милатовић није могао да мирује због љубави, она га је покренула када је „дојахала је на бесном вранцу/гола до воденице/ чврсто решена да провери/зашто се ђаво у поноћ/у камен воденички претвара“. Данте је у свом стиху мислио на Бога, а Милатовић у љубави види извориште оне која је од Бога. На крају и он стиже, као и Данте до светлости Бога, кроз љубав.
   Судећи по ерупцијама осећања према жени и племените еротике у овој књизи, песник не може да живи без љубави и никада се не би пробудио из оностраности да није ње. Она му је неопходна да опстане, да буде свестан себе: „Рекла си да ти будем јастук!/ Ево, у јастук се претварам,/наслони уво на моје срце/и ако случајно стане/пробуди ме!“
   У обесмишљеној данашњици у којој етичке и моралне вредности падају пред налетима оних који би да владају светом, па зато гуше најплеменитије људске врлине, опстанак песника и поезије би требало такође да буду доведени у питање.
   Али, он опстају зато што нису мерљиви аршинима користи и профита. Нису склони перверзним и неприродним приказима стварности. Јер, песници знају да живот није видео игрица, да вредност живота није у материјалном, које служи само као подлога физичког опстанка. Знају да је божја промисао подарила човеку духовну димензију, без које би човек био зомби.
   Петар Милатовић не пристаје на артифицијелни зомби свет. Не пристаје на испразност. Он посвећено ходи светом поезије и носи своје срце на длану!

                                                                           Драган Мраовић

У Београду, 3. септембра 2014.




ПЕТАР МИЛАТОВИЋ

СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ

МОЋ ЖЕНЕ

На ливади од мојих очију
У поноћ скинула се гола
Рашчешљала косу
Посуту звездама
И појахала црног коња
Испод чијих копита севају муње

Дојахала је на бесном вранцу
Гола до воденице
Чврсто решена да провери
Зашто се ђаво у поноћ
У камен воденички претвара

Пустила је ознојеног вранца
Да се напије са извора
Испод њеног пазуха

Узнемирени ђаво
Који се претходно
У воденички камен претворио
Од њене лепоте у поноћ
Сасвим се људски раскаменио...

Сиднеј, децембар 1989.

СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ

Заљуљала небо плаво
У бунилу мајског дана
Косом лепршавом
Чежњом офарбана

Бела орхидеја на столу
Исијава отменост љупку
Срцем jе облачим голу
И космос палим на пупку

Нека се дамари онебесе
У сунцокрилом небосклону
Срцолике речи да се десе
Да у вечност бића тону

Груди небом миришу
На стази нашега спаса
И богови ево кидишу
На сису која таласа

И помера све врхове
Да ред лепоте устали
Да наше насликаш снове
Како би сви небо имали

У говору и у твору
И ову општу плакаоницу
У лепу претворили зору
Срца исповедаоницу

Сунцокриле небосклоне
Сви ће имати као тапију
Ако озоримо све сутоне
Сенку осветлимо свачију

И онда ћу да поведем
Твоју ногу по ливади
Рушићу небески бедем
Да по небу цвеће садим

Правићу кревет сунчани
Од тих твојих слутњи белих
Капљо зоре на мојој рани
Да сликовити будеш стих

Који краси усну твоју
И раскошна бедра бела
У мом срцоликом зноју
Лепо си окупана цела

Руком дижем небосклоне
У нагости сунцоликој
У лепој нежности тонем

Да ти успавам неспокој

Па тако зором сањива
Црног коња гола јашеш
Лепото неба чежњива
Марамом облаку машеш

Завела си орла у лету
Изнад гнезда плаветнила
На том небеском кревету
Божанска је ватра била

Беч, април 2008.

БОКЕЉСКО ЛЕТО

Бокељска три месеца
Боје сунца
Лече немире
Што из осаме вире

Последњих дана августа
Отишле су последње:
Маје, Цеце, Весне, Бубе,
Ане, Барбаре,
Ђине, Бригите,
Јасне и Иване
Загледане у путеве
И у Бокељско лето
Које у дамарима траје
Као нешто
Сасвим свето

Једна Маја
Из Котора
Са дамарима
Од бескраја
Имала је очи
Сањивије од мора

И Буба отпутова
Из Херцег-Новог
У августовску ноћ
Преклињући
Бога свога
И сваког свеца
Питајући се:
Зашто је морало
Доћи до тога
Да јој срце
Пред мужем штреца

А ипак
Отишла је
Препуна
Бокељског лета
Верујући
Да јој и песма
У телу света

И на растанку
Пожелела ми
Ноћ лакосанку
С мужем, наравно,
Јер тако је, кажу,
Грађански исправно

Светлана из Игала
У предвечерје неста
Кад плажа преста
Да буде обала
Услед моје плиме
И ја потом
Идући њеним трагом
Упознах се
Са неким
Београдским врагом

Само ме зналачки погледала
У холу Тамариса
Испред великог огледала
Казала да се зове Весна
И била са Бокељским летом
Разлог мог каснијег несна

После Ане
У Рисну
Прижељкивао сам
Да осване
Нешто налик
На нову неку
Тајновиту
И бајковиту
Љубав присну
У ушима ми одзвањало
Или ми се још увек чини
Како је говорила
Да то најбоље ради
Брђанин препланули
Који и по небу
Цвеће сади

Лутао тако
Кроз Бокељска јутра
Са лепим циљем
За лепше сутра

У Теутиној шпиљи
Удварао се
Рускињи Љиљи
А она широка
И прелепа
Словенска душа
Волела је
Пијаног поету
Да слуша

Говорио сам јој
О истоцима
Блиским и далеким
На њеним дојкама
Набреклим и меким
И тако
Од сванућа
До клонућа
А други говорили:
-Пусти песника
Далеко му
Лепа кућа!

На плажи

У Игалу
Био сам ђаво најдражи
Који је миловао
Барбарину лепу
Руку малу
Врелу
Устрепталу

Борова шумица
Изнад Жањица
Запаљена је
Од дрхтавица
Пробуђене жене
Ђине из Вероне
Која је у мени
Тражила њене
Сунцокриле небосклоне

У Лепетанима
Имало је шта
Да ме занима
У души лепе
Бригите из Граца
Која је знала
Онако лепа
Слатка и мала
Да се небески
У загрљај баца

У плавој барци
Поред Каменара
Правио сам Ивани
Корице споменара
Да јој са мном
Дани буду опевани
А она хтела
Да ме веже
За њен
Девојачки чамац
Убеђујући ме
Да је болно
Бити самац

Поред Мељина
У пространој вили
Ваљала ме по небу
Зорозовна стрина
Једне слатке Јасне
А обе су биле
Опчињено прегласне

На тргу Херцега Стјепана
Ноге ми свезаше
Магичне очи
Рускиње Таше
Која је умела тако лепо
Да марамом од наших дана
Облацима маше

Ни сањао нисам
Да ћу за два дана
Да се заљубим
У сестре двије
Из Каталоније

А обе су волеле
Уклетог песника
И јавно се клеле
Да нису одолеле
Сунцокрилом небосклону

Јездио сам
Небом и морем
Навикнут да роним
И да орем
Испијајући вина
Из женских дубина
И небеских врелина

Завлачио се тако
У Бокељске постеље
Наизглед наивно и лако
Улазио у жене
Као у своје жеље
Препун Харибда и Сцила
Изван вида
И сваког стида
Потом ме правдала нека
Тако потребна осека
И замишљао
Како сам море
Али само
До наредне зоре
А Бокељско лето
и даље траје
Као нешто
Сасвим свето!

Игало, август 1977. године

ДЕВОЈАЧКА ДУША У ДЕВОЈАЧКОЈ СВИЛИ

Виле се
Вилине косе
У Вилином колу
На Вилином гумну
Поред Вилине воде
Из Вилиног извора
У Вилиној планини

Израсла
Вражја брада
На Вражјој глави
У Вражјем колу
На Вражјем гумну
Поред Вражје воде
Из Вражјег извора
У Вражјој планини

Око девојачког зуба
Испалог из девојачке главе
Загубљеног у девојачком колу
На девојачком гумну
Поред девојачке реке
Из девојачког извора
Изнад девојачког језера
На сред девојачког поља
Поред девојачког дуба
На девојачком почивалу
У девојачком селу
Отимали се
Планина Прекорница
и река Зета - понорница...

Све то чуло
Девојачко ухо
И видело
Девојачко око
И патила
Девојачка душа
У девојачкој свили!

Сиднеј, децембар 1989

НАЈВЕЋИ БЛАГОСЛОВ

Јутрос метафоре уснама даљине
преводим да их небо наше разуме,
као прецизно поређане све датуме
док твоје свлачим небеске хаљине.

Плетем за тебе од алегорија венац
да само небу овом поверимо тајну,
како би љубав сачували бескрајну,
жеђ нам утолио небески једини зденац.

Правим ти играчке од наших симбола.
Играј се неба и земље у целиву.
На врху нашег месечевог јарбола

Ређај све наше досањане епитете,
да уживаш у том највећем благослову
кад ти све године зреле задрже дете.

Беч, 20. април 2014.

ЦВЕТАЊЕ ПЕСМЕ

Нема, веруј, сваки лет особину птице,
па ни небо није само оно изнад нас,
а нити је наш само у нама спас
кад испод твоје емигрирам трепавице!

Има нешто наше сасвим недокучиво
куда стремимо потпуно и тајно
да се суочимо, макар краткотрајно
у оку ти које је небеско сочиво!

Нећу да преводим реторику сунца
нити да памтим метафоре даљине,
нећу, јер против наших не могу срца,

али хоћу да певам о особини лета
кад у сред ове тмине огањ наш сине,
јер се живи док песма у нама цвета!

Беч, 21. април 2014

СОНЕТ О ТАЈНИ

Не питај куда воде даљине плаве
ни како постајеш огледало сунца,
па не питај ни за опоруку ми срца,
кад си настањена у одајама главе.

И зато носим с краја на крај света
све твоје наде, стрепње преостале,
туге и радости, велике и мале,
па и све дамаре овог руковета.

Не дај ове осмехе небу намењене
да би слутње твоје остале тајне
јер небо и ја тајимо жељу жене

која моћно васељену осветљава,
све поре завичајне и бескрајне,
која из небића биће оживљава!

Беч, 22. април 2014.

ИСПОД СЕНКЕ ОБЛАКА

На том сунчаном кревету и душеку
од нежних беличастих месечевих зрака,
водимо љубав испод сенке облака,
собом поетизујемо плиму и осеку.

Милују нам се и успављују душе
у пределима слутњи и додира,
кад у сред свемира срце нам свира
све ђаволске се куле уз тресак руше!

На ивици неба сва наша звона звоне,
космос плеше у пожарима дамара
срцолики истерујемо демоне

да нам се чисте наше душе онебесе,
далеко од свих ђаволских кошмара,
небеске љубави свима да се десе!

Беч, 23. април 2014.

КУЋА НА СРЦОЛИКИМ ТЕМЕЉИМА

На широким срцоликим темељима
зидај кућу са циглама од доброте,
пиши свој животопис без фусноте
да би у рајским живео насељима!

И нека буду отворена сва врата,
као што су ти дланови према небу,
које срце греје да руке не озебу,
руке туђина и руке свога брата!

Кад виде да си такву подигао кућу,
свако ће пожелети такву тапију,
сви ће речи: Бринућу о том чезнућу!

Држаће темељи куће срцолики
правду ову и отворену капију,
јер само тако људи су боголики!

Беч, 27. април 2014.

НЕ КРАДИТЕ ЈОЈ МОЈЕ СНОВЕ

Зашто јој крадете моје снове?
Ево вам огрлица од мог памћења
Нека вам буде венац спасења,
да у себи раскинете окове.

Ослобођени ђаво из млина
нека као човек обичан коракне,
вериге са вилица да макне!
Име Оца, Светога Духа и Сина

да увек смисао трајања буде
дамарањем свих наших била
да нам дела наша свима суде.

Зато не крадите моје снове,
оне које је душом бисерила
садећи по небу јабланове!

Беч, 30. април 2014.

ПОРЕД НЕБЕСКОГ ДВОРЦА

Ово крило беле птице
што ти у оку снатри
гореће на твојој ватри
испод њене трепавице.

Кад опеваш све висове
дамар хоризонта дохвати,
памћење будуће врати,
па речи осмисли нове.

И тако себи слични
сиње допевајте море
савршени, а обични,

по мери самог Творца
да срца из вас говоре
поред небеског дворца.

Беч, 1. мај 2014.

ИЗМЕЂУ РЕЧИ МИЛОГЛАСНИХ

Кад вам мисли извиру из срца
и после оне шикну у висине,
нема тога гласа, ни гласине,
нема те силе, ни живог мрца

да би вас зауставили икако
у лету према висинама ума
изнад свих мочварних зулума
где сви главе окрећу наопако.

Разгорите пожаре дамара
да спасите смисао своје ватре
која вам сва тајна врата отвара

у трајању тих симбола јасних
да бића ваша дишу и снатре
између тих речи милогласних!

Беч, 2. мај 2014.

ЖЕЉУ МИ НЕБУ ОДНЕСИ

Кад ти небо душу слика,
а све чежње живе руке,
добићеш смисао поруке
неког тајног крајолика.

Да те памте и помињу
караванџије и себри,
и цело небо посребри,
ту срцолику буктињу.

Да те и птице преводе
на језик вечности тајни
кад те даљине заводе
да будеш где ниси
као рукопис бескрајни
жељу ми небу однеси.

Беч, 3. мај 2014.

КРУГ ВЕЧНОСТИ У СРЦУ ЗАТВОРЕН

И кад те нико не воли немој да очајаваш.
Знај да је свако од њих узео парче срца
да се на њему греје као на врелини сунца
и срећан буди што свима срце можеш да даш!

Такво богатством небо купујеш цело
са позлаћеним божјим престолом памети,
где сијају вечне мудрости ватромети
и где се свакој глупости држи опело.

И зато држи отворено срце као руке
које ти раширене цело небо грле,
које од облака удобне праве јастуке

да на њима сневају пожари дамара
који једноставном, благом савршенству хрле
док се круг вечности у срцу затвара!

Беч, 4. мај 2014.

АКО ЗАДРЖИШ ДЕТЕ У СЕБИ

Ако кад одрастеш остане у теби дете
купио си за вечност најскупљу улазницу,
од речи нанизао небеску бисерницу
и рекао: - Ево, добротом спашени свете,

долазим ти у походе да о врату зоре
окачим све оне слутње које крише сираци
који самоваху на врху наде у замци
да летом својим премосте све оне поноре!

Па тако очишћен од предива и лудила
кренеш тамо куда само моћни стићи могу,
да слушаш сонате лепота и твога била

док се рађају чиста потомства за памћења
одана истини, правди и великом Богу
на великом светлоносном путу спасења.

Беч, 5. мај 2014.

СРЦОЛИКО ЦВЕЋЕ БУЈА

Кад јој чујем чаробан глас као пој славуја
и небо ми пропева на пропланку наде,
па и сам Бог компонује за њу серенаде,
зато у мени срцолико цвеће буја

које заливају чежњиви наши уздаси
у плавој нам небеској башти поетизованој,
коју ми краси тај њен глас као славујев пој,
пред којим смерно клече сви горостаси!

Па и свеци оду радости само њој пјевају
у новој песми Херувимској божанској,
јер само небеску лепоту свеци признају

као врховну моћ коју имају моћни небом
у оној тајној силној сузи девичанској
са снагом дива и тек новом зачетом бебом!

Беч, 27. јула 2014.

ШКОРПИЈЕ ДВЕ

Ја сам вам шкорпија, а шкорпија и она,
кувамо наше кафе на ватри наших срца
у колиби од звезда, месеца и сунца
између свих муња, неколико милиона!

Од дамара сновите нам плетемо ћилиме
по којима, ето, само Бог може да нам гази,
док нас грди, саветује и божански пази
да се потомство не затре и не угаси име!

И тако смо ми у тајном дослуху са Богом,
учимо ове реке како правилно да отичу.
Са овереним божијим, небеским налогом

Наговорисмо уснуло небо на грудима
да нам свуда срцолики цветови ничу
и да свако страст ове две шкорпије има!

Беч, 27. јул 2014.

ДВЕРИ ПЕСМЕ

Исплела си ми венац од твојих несаница,
заљуљала оно плаво звоно на ивици неба
у слутњи која нам вреле дамаре вреба,
склупчала си се испод мојих трепавица.

Преводиш на језик метафора мисао срца
у башти симбола садиш вечности дрво,
јер у васељени је слово љубави прво
у нама топлије и светлије од сунца.

Зато смо отворили небу песме двери
па се изнутра виде наша лица бела
и тајне речи наше, небески бисери

нанизани су и окачени о врату зоре
па кроз двери песме види се цела
бајковита ова слика тајне небеске одоре.

Беч, 28. јул 2014.

КУПАЊЕ У ГРЕХУ

Јуче сам био бистра вода по њеном телу
на пропланку пробуђене јој наде у сну
да јој мехури дамара пред сунцем прсну
кад је на небеском сабору показах целу,

ту лепоту коју само Бог једној поклања
да вечност много дужој вечности учи
коју никад никакви не окивају обручи
кад се ова васељена на њен пупак наслања

на који испаравам од тајне њене ватре
и као пламен пењем се на вреле брадавице
док на њима симболи и метафоре снатре

опијамо се од слатког нашег прагреха
бацајући све несанице у несвестице
да се са седмог неба сва она наша чују еха!

Беч, 30. јул 2014.

ПО СВУ НОЋ ЈЕ ЈАХАЛА

По сву ноћ је јахала ознојеног вранца,
по пољима полегле зелене детелине
са бојом бајне јесени од њене врелине
уздуж и попреко тог небеског кланца.

Испод копита вранца севаху муње
да спрже све вампире и црне вештице,
да не нагрде лице небеске красотице
док јој мирис тела жуте чувају дуње!

Плави хоризонти препеваху њено било
саткано од свих тајних мојих несаница
док је по небу крилати јездио Јабучило

носећи је баш тамо где јој срце жуди
изнад свих црних ограничених граница
које поставише они малоумни и луди!

Беч, 2. августа 2014.

ТАЈНИ НОВИ РАЈ

У лифту плавом пољубац први
кад и на небу муња кресну
запали њену усну дражесну.
Пожар дамара поклони обрви

све тајне наше иза седам гора!
У небески оргазмичном смеху,
вољом Бога прелепом греху,
из срцоликих писмо амфора

са трпезе неба рајска пића
која гасе пожаре дамара
кроз боголика наша бића!

И тако наш пољубац први тај
Избави ме из чудног кошмара
и уведе нас у нови тајни рај!

Беч, 2. август 2014.

СКРИВЕНИ ИСПОД ТРЕПАВИЦА

Да сам је у сну походио, каже,
и да сам био лептир у стомаку,
да смо се љубили на облаку,
да сам пио сок са усне најдраже.

Био сам, рече, у сну будни чувар,
разгонио све црне вукодлаке,
плесом наговорио чаробњаке
да јој сваки запалимо дамар.

И у ватри њених снохватица
играли смо игру срца тајну
скривени испод трепавица

са Небом смо играли у колу
нашу игру трајну и бајну
да је голу поклони соколу!

Беч, 4. август 2014.

ОБЛАЦИ ДА БУДУ ПОСТЕЉИНА

Пажљиво иди по тепиху од наших дамара,
не ометај наше лептире кад у пару лете,
док нам по небу нове исписују сонете
да нови видик песма у очима отвара!

Зато не откривај небосклоне сунцокриле!
Сакриј их од ове суморне, долине плачне,
у којој царују лудачке душе мрачне,
па узлетимо међу оне речи златокриле,

тамо где царују соколови и орлови,
где је очњи вид права мерна јединица
кроз време одакле су нам родослови,

да у дамарајућем плесу плавих даљина
речима нижемо дванаест бисерница,
а облаци да нам буду чиста постељина!

Беч, 4. август 2014.

ВРИШТАЛО НЕБО У ЊОЈ

И звезде с неба сам скидао, просипао по њој,
по брадавицама испод старог жутог нара.
Вриштало у њој небо у ватри пожара
на Главици горњој и на Подглавици доњој!

Хтели да је отму барабе и хајдуци,
па да је утамниче у изобиљу баш свега
и без овога мога крстоликога биљега,
да клетва буде у властитој опоруци!

Наше ослобођено се небо отворило,
срушило зидове од свих наших чекања
па све нас корило ово распамећено било

зашто се одвојисмо у беспућу нигдине
где се не живи и где нико не сања
вечите сунцокриле небосклоне једине!

Беч, 5. август 2014.

ВРХУНАЦ УЖИТКА СЛИКАЛА СМЕХОМ

И обуче спаваћицу од чежње моје,
леже на кревет од белог облака,
наше Небо глади нежна рука лака
на пропланку наше Наде за обоје.

И дрхтала је у наручју висине,
и посипала се даљином по телу
и ту је купах пољупцима баш целу
да светлост чистоте душе сине.

Врхунац ужитка сликала је смехом
Кротила ветрове у плесу дамара
Уместо злата китила се грехом,

оним што је по мери свих богова
у времена будућа као и у стара
кроз поколења Евина и Адамова!

Беч, 6. август 2014.

НИЗАЋЕМО ОД РЕЧИ БИСЕРНИЦУ

И небо се радује, па маше облацима
кад космичка лепота из доброте исијава
да и најлепши снови још лепша буду јава
на небеској гозби срцоликим јатацима.

Сервирана је торта од откуцаја срца
са преливима од најлепших могућих жеља
у кућама изнад тих срцоликих темеља
са вером, надом, љубављу од срца до сунца.

И кад се сви наши плави дамари онебесе,
кад ватре проговоре језиком наше наде,
кад се поетизоване љубави свима десе

купићемо сви за вечност улазницу
у којој главе главама о глави не раде,
и од речи својих низаћемо бисерницу!

       Беч, 6. август 2014.

(Одломак)


 

Књигу "СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ" можете наручити на
skic@chello.at
Цена 10 евра, или еквивалент у другој валути, плус поштарина. Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.



ulovljeni lovci 1

Аутобиографија

petar-milatovic 2

Имао сам срећу и несрећу да се родим 2. новембра 1949. године у фамилији која је доживела страдање 1941. године, о чему сведоче стравичне чињенице у периодичној публикацији „Пакао или комунизам у Црној Гори“, чији се оригинали чувају у Хиландару и у њој сам сазнао имена убица мог деде Петра (учитеља), бабе Љубице (домаћице) стричева Мркоја и Властимира који су тада били гимназијалци, а у том документу, штампаном на Цетињу 1943. године у штампарији „Обод“, налазе се имена убица моје фамилије: Сретена Пелевића, Неђељка-Неђа Богићевића, Сава Савовића, Марка Радоњића, Војислава Ђуровића, Душана Ивановића, који су мучки, из заседе, зверски убили своје комшије и некадашње храниоце. Никада ни у сну нисам помислио да се светим злопочиниоцима, али сам им увек на јави пожелео да дуго живе у срамоти, као што их никада нисам патолошки мрзео, као они мене, али сам их одувек дубоко презирао!

Опширније...

Фотографије

У току је постављање текстова

Тест 1
Тест 2
Тест 3

Јавни наступи

У току је постављање текстова

Тест 4
Тест 5
Тест 6

Текстови из штампе

У току је постављање текстова

Тест 7
Тест 8
Трст 9

Наруџбеница

naruciiii

PayPal

paypal copy1